Dvadeset godina posle poslednjeg zvaničnog albuma grupe Public Image Limited (ne računajući živi sa ostrva White, objavljenog prošle godine!) i 15 godina nakon njegovog solo albuma Psycho’s Path, John Lydon i PIL su napokon objavili novi album.

Dve godine rada na njemu dale su snažan fokus albumu (koji je bio i odložen na odredjeno vreme zbog smrti Lydonove poćerke pevačice Ari Up, vodje grupe The Slits). Iako je većina ljudi priželjkivala originalne članove benda sa Keith Levenom - gitare i Jah Wobbleom - bas, trenutna postavka grupe koja je svirala na albumu je zajedno od 2009. godinei nju čine Lou Edmondson (bivši gitarist grupe The Damned), koji svira gitaru, turski Saz i razne druge instrumente, Bruce Smith (čuveni bubnjar još čuvenijih The Pop Group i The Slits) i basista Scott Firth (koji je svirao sa raznim poznatim muzičarima).

Album otvara "This Is PIL" uz početno podrigivanje, praktično manifesto grupe, gde Lydon peva „Welcome to our PIL!“, da bi sledeća "One Drop" iznenadila svojim karipskim prizvukom i upotrebom turskog instrumenta Saz koji grupu vodi u istočnjački zvuk. Inače pesma predstavlja sećanje Lydona na godine odrastanja u Finsbury Parku (deo Londona) i govori o teškim godinama pokušaja integracije u tom okruženju (Lydon je ipak Irac!).

Sledeća izuzetno melodična "Deeper Water" kombinuje sećanja na letovanja koja je Lydon provodio sa suprugom Norom na obalama Kalifornije, ali i istovremeno i spominje da „neće da potone, da se udavi, da će krenuti ka dubljim vodama“ misleći na to da ne pristaje da živi od stare slave, već traži nova iskušenja.

Od čoveka, koji je samo zbog novca okupio Sex Pistolse, na "Filthy Lucre" turneji, ovo predstavlja drčnu izjavu. On sam kaže da nije uradio Sex pistols turneju ne bi došlo ni do ponovnog oformljavanja PIL. Pošto oni sviraju treće večeri „Belgrade Calling“ festivala, to je šansa da ih vidimo, u nadam se, punoj snazi i slavi!

Numera "Terra-Gate" je puna visokonabijenih gitara, a govori o integraciji, separaciji, patnji i ostalim "lepim" temama. "Human" je pesma u kojoj Lydon pita ljude u koga gledaju, ko su im uzori, ne valjda političari kojima nije stalo do običnog naroda, a onda se seća kako je nekad bilo sve lepše, dani su bili duži, fudbal je bio zanimljiviji ("football was not a yawn"), ruže i lepe devojke u svojim haljinama su bile svuda i zaključuje "I think England died" i objašnjava da je on samo čovek koji želi da postavi stvari na svoje mesto.

Izuzetno hipnotičnu "I Must be Dreaming" smenjuje "It Said That" i tu PIL polako odlaze u manje komercijalan prostor. Edmondsonov saz i ostali instrumenti pletu gusto tkivo na vrhu čega Lydon besni, ali u zadivljujućem dobrom glasovnom stanju. Besnih pesama ima još na albumu kao što je naprimer "Fool" ali takodje ima i recitativa kao u "The Room I’m In" koja izaziva jezu (tema je opet religija!).

Nju prekida otkačena ali i ritmična "Lollipop Opera", da bi "Fool" spustila tempo ("You made a fool out of me/treating me cruel"), a "Reggie Song" opet i to poprilično podigla raspoloženje. Prava pop pesma na PIL način, gde Lydon govori da ne nalazi razlog da napusti London, taj "garden of Eden".

Album zatvara 10-minutna "Out of The Woods" koja kao da je izašla iz „Krautrock“ perioda, gde se Lydon igra rečima i rečenicama, ponavljajući ih preko preciznog ritma. Impresivno!

Mislim da na ovom albumu ima svega što bi obožavalac grupe PIL poželeo, a takodje i mnogo toga više. Ovo je jedno izuzetno kvalitetno delo, renesansa Johna Lydona na koju smo tako dugo čekali.

Svaka mu čast, i njemu i grupi. Inače na svim pesmama su potpisana sva četiri člana grupe! Zajednički rad, trud i ideje dale su impresivne rezultate, tako da mogu da zaključim da je ovo pun pogodak grupe i da može da stoji uz njihove najbolje radove.

Još samo da ih vidimo uživo krajem juna (mmm!)